INSULINSKA REZISTENCIJA (KOD ŽENA)

U normalnim okolnostima pankreas luči optimalnu količinu insulina, hormona koji omogućava ćelijama da preuzmu glukozu iz krvi i iskoriste je za stvaranje energije.

Insulinska rezistencija nastaje kada ćelije u tkivima ne reaguju adekvatno na insulin, zbog čega glukoza ne može da se efikasno iskoristi. Kao odgovor na to, pankreas povećava lučenje insulina kako bi se održao normalan nivo šećera u krvi.

Insulinska rezistencija, www.draleksandarbabic.com

Vremenom, ovaj mehanizam dovodi do hronično povišenog nivoa insulina u krvi, što može imati brojne posledice po celokupno zdravlje žene, uključujući i reproduktivno zdravlje. Insulinska rezistencija se često povezuje sa gojaznošću, povišenim krvnim pritiskom, poremećajem masnoća u krvi, a vremenom i sa razvojem dijabetesa tipa 2.

Faktori rizika za nastanak insulinske rezistencije

Faktori rizika koji doprinose razvoju insulinske rezistencije mogu biti i fizički i psihološki.

Od fizičkih faktora najznačajniji su:

• povećano masno tkivo u predelu trbuha (abdominalna, centralna gojaznost)

• smanjena fizička aktivnost

• ishrana bogata ugljenim hidratima

• gestacijski dijabetes u prethodnoj trudnoći

• zdravstvena stanja poput masne jetre i sindroma policističnih jajnika (PCOS)

• porodična predispozicija za dijabetes

• pušenje

• starost preko 40 godina

• hormonski poremećaji poput Cushingovog sindroma

• dugotrajna upotreba određenih lekova (kortikosteroidi, neki antipsihotici i slično)

U savremenom načinu života posebno se izdvaja hronični stres kao važan, ali često zanemaren faktor.

Uloga stresa u razvoju insulinske rezistencije

Na stres reaguje celo naše telo. Nadbubrežne žlezde luče hormone stresa – kortizol i adrenalin – koji organizam pripremaju za reakciju na potencijalnu opasnost. Ovi hormoni podstiču oslobađanje glukoze iz jetre kako bi telo imalo dovoljno energije za „borbu, ili bekstvo“.

Kod hroničnog stresa dolazi do ponovljenih i dugotrajnih skokova šećera u krvi. Vremenom se receptori za insulin na površini ćelija „istroše“, pa pankreas mora da luči sve veće količine insulina kako bi održao ravnotežu. Tako se postepeno razvija insulinska rezistencija.

Povišen kortizol doprinosi i povećanju telesne mase, naročito u predelu stomaka. Masne ćelije u tom području nisu samo pasivno skladište energije – one luče citokine koji dodatno ometaju pravilno funkcionisanje insulinskih receptora.

Kako se insulinska rezistencija ispoljava kod žena

Važno je naglasiti da žene sa insulinskom rezistencijom ne moraju uvek biti gojazne. Često se javljaju simptomi poput:

• hroničnog umora

• pospanosti i zaboravnosti

• bezvoljnosti

• pojačane želje za slatkišima

• promena u pigmentaciji kože, naročito u pregibima

• pojave sitnih izraslina na koži

Kod mnogih žena dolazi i do poremećaja menstrualnog ciklusa, neredovnih menstruacija, ili njihovog izostanka, pojave akni, pojačane maljavosti, kao i otežanog ostvarivanja trudnoće.

Insulinska rezistencija i priprema za trudnoću

U fazi pripreme za trudnoću insulinska rezistencija ima poseban značaj. Hronično povišen insulin može uticati na ovulaciju, hormonsku ravnotežu i kvalitet jajne ćelije.

Zato je pre planiranja trudnoće važno prepoznati i, ukoliko je potrebno, regulisati insulinsku rezistenciju.

Priprema za trudnoću u ovom kontekstu ne podrazumeva samo „popravljanje nalaza“, već stvaranje stabilnog unutrašnjeg okruženja u kome će trudnoća započeti sa manjim rizikom i većom sigurnošću – i fizičkom i psihološkom.

Insulinska rezistencija tokom trudnoće

Ukoliko do trudnoće dođe, insulinska rezistencija može imati značajan uticaj na njen tok i ishod. Trudnoća sama po sebi predstavlja stanje povećane insulinske rezistencije, što je deo prirodne adaptacije organizma.

Kod žena koje već imaju insulinsku rezistenciju, ovaj mehanizam može biti izraženiji i dovesti do razvoja gestacijskog dijabetesa, ili drugih metaboličkih komplikacija.

Zbog toga je rana identifikacija i adekvatno praćenje izuzetno važno, kako za zdravlje majke, tako i za optimalan razvoj bebe.

Dijagnostika insulinske rezistencije

Sumnja na insulinsku rezistenciju najčešće se potvrđuje laboratorijskim analizama:

• određivanje glukoze i insulina u krvi našte

• oralni glukoza tolerans test (OGTT) sa merenjem vrednosti nakon 60 i 120 minuta

• izračunavanje HOMA indeksa

• određivanje HbA1c (glikoziliranog hemoglobina)

Regulacija insulinske rezistencije – holistički pristup

Uspešna regulacija insulinske rezistencije zahteva promenu životnog stila i navika. Često je neophodna saradnja više stručnjaka – ginekologa, endokrinologa, nutricioniste i psihologa.

Osnovne mere uključuju:

• redovnu fizičku aktivnost (najmanje 30 minuta, nekoliko puta nedeljno)

• regulaciju telesne mase

• uravnoteženu ishranu bogatu povrćem, integralnim žitaricama, zdravim proteinima i mastima

• dovoljno sna i odmora

• aktivan rad na smanjenju hroničnog stresa

U određenim slučajevima uvodi se i medikamentozna terapija, najčešće preparatima na bazi metformina.

Insulinska rezistencija nije samo metabolički poremećaj – ona utiče na hormonski balans, emocionalno stanje i reproduktivno zdravlje žene.

Zato je važno posmatrati je u širem kontekstu, posebno kada je u pitanju priprema za trudnoću i sama trudnoća.

Pravovremeno prepoznavanje, razumevanje i adekvatna podrška mogu značajno poboljšati ne samo šanse za ostvarivanje trudnoće, već i njen tok i ishod.

(o uticaju stresa na trudnoću možete pročitati ovde).